Čekaj, čekaj me, čekaj i ja ću proći

Da li se i vama ponekad učini da vam dobar deo života prolazi u čekanju?

Čekanju u redu na nekom šalteru, čekanju da se po treći put upali zeleno na semaforu da biste nastavili do sledećeg, čekanju na aerodromu, čekanju da stignu gosti,…

Ili čekanju da dobijete unapređenje, čekanju da se udate ili oženite, pa onda čekanju da deca odrastu i postanu svoji ljudi, u zadnje vreme čujem i čekanje da se ode u penziju.

Ekart Tol u knjizi ‘Moć sadašnjeg trenutka’ (Eckhart Tolle ‘The Power of Now’) kaže da čekanje predstavlja stanje uma, da nesvesno stvaramo unutrašnji sukob između ovde i sada, gde ne želimo da budemo i projektovane budućnosti gde želimo da budemo.

I da tako ostajemo bez sadašnjosti.

Za mene bi to recimo bilo kao kada pretvorim svoje želje u sjajne ciljeve  i onda ‘čekam’ da kada se ostvare ja budem zadovoljnija, srećnija, ispunjenija.

A onda nekako ispustim da vidim i osetim ono što je sada. Ispustim ponekad da uživam u iskustvima i pre nego što postanu iskustva.

Da budem to što jesam sada i uživam u tome.

Da zapravo uživam u putu da bih kad stignem gde sam krenula sa radošću mogla nastaviti put.

A šta vi čekate?