Sindrom crvene škode

Ne znam kako vi ali ja imam svoj vlastiti sindrom.

Onako kako pamtim, tata mi je u nekom trenutku stavio na raspolaganje polovnu crvenu škodu. Mojoj sreći nigde kraja, studentkinja pa ima i svoj auto.

Uglavnom, kakva sam već, krenem sa ozbiljnim pripremama i entuzijazmom da je sredim najbolje što može i spolja i iznutra.

Ubrzo se oko škode našlo sve što je moglo da se skine i otkači (mislim da mi je palo na pamet da operem i motorni prostor😊)

A onda negde na polovini posla jednostavno mi je izvetreo entuzijazam, osetila sam kako me preplavljuje umor i osećaj, pa skoro užasa da će mi biti potrebni sati da završim i vratim sve na svoje mesto.

Tako da ako krećem u neki poduhvat a u glavi mi iskrsne crvena škoda, postavim sebi nekoliko pitanja:

❇️ Da li mi je to stvarno važno? Koliko na skali od 1 do 10?

❇️ Šta će biti dugačije ako to uradim? Ili ne uradim?

❇️ Koliko vremena je potrebno za rezultat koji želim? Imam li sada to vreme?

❇️ Mogu li da podelim poduhvat u manje delove?

U stvarnom životu to izgleda da recimo sređivanje dnevne sobe razdelim u neke manje, za mene logične celine, odlučim danas da sredim jednu komodu i osim sređene komode dobijem dobar osećaj završenog posla i odsustvo samomučenja da sam za to vreme mogla da radim nešto drugo.